Odlomak za pocetak.....
Ovo je Odlomak iz knjige koju trenutno pishem, mislila sam da ne objavljujem nishta iz nje, ali mislim da je ovo, sto bi mladi rekli OK za pocetak....Odlomak je nasumice izabran....Nadam se da ce vam se svideti....
".......После неколико дана.
-Мина, позвала сам Милицу да дође да те замени, а нас две да одемо на гробље. Лепо је време, да прошетамо мало?-у Крстинином гласу осетила се блага нервоза коју је Мина одмах запазила-прво на старо да обиђемо све који су тамо, па горе на ново. Нисмо чиними се поодавно биле.
-Право кажеш, нисмо биле, требало би да идемо, ево само да завршим ово око матерјала, таман док Милица дође. Седи, шта си се узвртела, хоћеш кафу да скувам?
- Не, тамо ћемо као и увек, зар си заборавила да ја носм термос?
-Збунила си ме својим наступом, сећам се . Када си се вратила, то нам је био ритуал, сваке друге недеље, обиђемо моју маму, нану, твог течу, на старом, па онда тетка Лепосаву, на новом.Испричамо се са њима, пошалимо, исплачемо, испразнимо и одемо мирме кући. Било нам је то као некаква терапија.
Свратиле су у цркву да купе свеће, код Дивне у цвећару по букете, попричале са њом и ушле на кпију старог гробља. И као и увек када се нађу ту оне коментаришу, како није уреду што је толико запуштено и не уређено као да никог нема да брине о томе, како ће ноге поломити док дођу до гробова, да је у другим градовима то уредније, па ново је баш фино сређено....
-Не знам Мина како да то објасним, али ја одласке на гробље не схватам као пуку обавезу, већ као неку потребу, мене ти одласци смирују.Још као девојчица ишла сам са мамом и оном нашом комшиницом, тетка Маром, што јој је погинуо син,врло често.А, Милена и ја , док смо студирале, једну годину смо становале у згради поред гробља. Беше јесен лепа као ова, газда је имао пса, кокера па смо га нас две шетале и тражиле споменике познатих личности.У том најстаријем делу имаш утисак да шеташ парком са дивним бистама и споменицима, од црног мермера, грандиозних, савршено урађених.Носила сам блок и често скицирала, има ту дела познатих вајара...седела би понекад и ћутала сатима, осећала смиреност и спокој и некакву везу са прошлошћу, све што неваља излазило би из мена и враћала би се кући мирна, пуна неке доброте, разумевања и љубави за све.Да, да потпуно си у праву, то је као нека врста терапије
Мина је испод тује извукла метлицу и почела да брише, а Крстина је отишла да донесе воду. Селе су на дрвену клупицу и свака je утонула у своје мисли. Крстина је уздахнула, нервозно отресла прашину са панталона и устала.Погледала је у Мину и насмешила јој се, као да се извињава због своје нервозе.